Kada sam ju te zime dovela kući, bila je to još mala vučica stara tek šest tjedana. Svima u obitelji je bila slatka i simpatična. Čak je mama rekla da ju donesem u kuću te noći. Bila joj je vrlo simpatična mala buckasta vučica. Tata je upitao jesam li svjesna da to nije pas, nego vuk? Pa znam da to nije pravi pas, rekla sam. To će ti bit' živi vuk, reče tata. Neka bude, rekla sam. Takvu sam ju i željela. To dresirat ne moreš, rekao je još tata. Jer to ni pas. Neka ni, rekla sam. Htjela sam vučicu. Zoyenka je, inače, vrlo pametna vučica i naučit će samo ono što se njoj prohtije. Sa vukovima nema dresure. Oni će shvatiti ono što oni žele shvatiti i kod njih nema strogoće niti modeliranja. To ne prihvaćaju. Zaista, ja nikada i nisam htjela sa Zoyenkom tako postupati jer ona ne voli dresuru i strogoću. Jednom u djetinjstvu se naljutila na mamu i na Darija jer su vikali na nju. Ali samo vikali jer je uništila sadnice povrća. Sve ih je iskopala i ponosila se time. Vikanje je shvatila kao veliku uvredu i bila je toliko žalosna jer mora za kaznu biti u kindi. Bila je vrlo žalosna zbog toga i nije ih ni htjela pogledati. Okretala je glavu od njih. No, s vremenom je shvatila da ne smije kopati rupe u povrtnjaku i cvjetnjaku. Ja sam ju jednostavno zavoljela takvu kakva jest i podrazumijevam ju kao prijateljsko biće i člana obitelji Pavlić. Jednostavno je, vukove ne dresiraš. S njima se sprijateljiš i zavoliš ih. I vidjet ćeš da je sve jednostavno tada sa njima. Umiljati su. Jako su umiljati. I vrlo zaigrani. Malo svojeglavi, ali to ne mijenjaš jer to promijeniti ne možeš. Baš kao i moja zaigrana i umiljata transsibirska vučica Zoyenka. :) :*
Nema komentara:
Objavi komentar