Svi mi imamo neke drage ljude kojih se volimo sjetiti jer više nisu sa nama. Ja,eto,tako imam uspomenu na Stipana. Sjećam se i osjećam ga jer Stipan živi u meni. Iako neki ljudi ne razumiju takve stvari ja ipak znam da živi u meni. Žive i sve one uspomene koje su ostale u meni preko njegove riječi i djela. Voljela su ga i braća moja kao i on njih,ali ja sam ipak bila dedino prvo unuče i dedina miljenica.Ja i Stipan smo se nekako najbolje razumjeli. Ponekad bih zajedno sa braćom znala nestašlucima naljutiti Stipana,ali kako da meni deda zamjeri? I nikada nije dao da me tata kazni ako nešto skrivim.Često se sa braćom sjetim tih nekih dogodovština iz djetinjstva i smijehu nema kraja jer doista su to bila lijepa vremena. Nismo imali puno igračaka,ali znali smo se igrati. I uvijek sam sa braćom smišljala nove vratolomije,nove dječje spaćke i pravili se važni ako spaćka upali. I tako jednom prilikom smo se igrali sa Ivanom i Tomislavom iz Osijeka koji su došli kod svojih babe i dede u Cerovnik. Imali su prave pravcate praćke,a mi smo isto htjeli takve pa smo rekli dedi da i nama napravi. Deda ni imal tad vremena pa smo vidjeli Ivu Bencinog pred njegovom kućom i pitali kako se delaju praćke. On nam je ispričao kako su on,moj deda i ostala djeca iz njihova djetinjstva delali praćke. Oni su ih zvali vinče. Ali izgledale su malo drugačije i gađali su u njima isto kamenje i natjecali se tko će kamen baciti dalje. Pitali smo od čega da napravimo vinču i kako? Ive nam je rekal da ako deda ima kakve stare cipele da ih uzmemo i odrežemo jezike iz cipele,uzmemo žnjirance i sve ostalo je objasnio. Mi smo odlično shvatili i otrčali kući pa se bacili u izradu vinči. Glavni je bio Dario,iako najmlađi. Gledali smo po dedinim policama koje bi cipele bile najstarije da možemo odrezat jezike. I bile su jedne stare željezničke radne čizme koje je deda više nije nosio na posal već samo ponekad oko kuće kad nešto dela.Ali Dariju se nisu sviđale jer su jezici bili već stari i nisu lijepo izgledali. Svidjele su mu se jedne cipele koje su se baš i meni svidjele.Ali bio je jedan problem. Te cipele su bile nove i deda ih je dobio od brata iz Njemačke i deda ih je nazival „Svetošnje cipele“ jer su to bile cipele koje je nosio samo k maši nedjeljom.Imao je i drugih crnih cipela,ali te je nosio kad ide do Josipdola,Ogulina i tako. Ove su baš nekako bile „svetošnje“. Bile su lijepe i odudarale su na polici od drugih cipela po boji. Bile su tamnocrvene. Deda ih je volio nositi uz odijelo i kriljak na glavi. Baš su nam se dopale. Dopale su se i Josi koji je čuval stražu na vratima da deda ne vidi da režemo jezike od cipela. Nismo znali šta da uradimo,ali morali smo biti brzi. I bili smo brzi. Ja izvadim škare iz dedine ladice u podrumu i dam Dariju da odluči koje ćemo cipele rezat. Darijo je bez razmišljanja uzeo dedine „svetošnje cipele“ u ruke i za čas su cipele ostale bez jezika i žnjiranci. Tek kad smo vidli kako sad cipele izgledaju shvatili smo da će biti frke i da ovo neće proći bez šibe kod tate. Bacili smo cipele iza police i zatrpali ih cunjom koju je deda koristio kad premazuje petiće,pantiće sa tovatnom mašću. I pobjegli u šajer da u miru delamo vinče. I išlo je to nama,ali falilo nam je još komadić kakvog remenčića ili tako nešto. Ja sam rekla da ću ja to sredit i otrčala u podrum po škare i otvorila ladicu u kojoj je stajao dedin sat sa kožnim remenom. Brže bolje odsiječem remenčiće, a sat sakrijem dok ne smislim od čega dedi da napravim nove remenčiće. Znala sam da će biti papreno kad deda ovo vidi i kaže tati,ali ja sam morala imat te remenčiće za vinče. A vinče će biti baš lijepe jer će biti crvene boje. Pa ćemo vidjet hoće se sad Ivan i Tomislav pravit važni sa svojim praćkama. Joso se smijal i dalje čuval stražu i rekal da on ni niš kriv i ako deda bude ljut da će reći tko je kriv za to. Mi smo mu rekli da mu nećemo napraviti vinču i da ćemo mu strgat njegove drvene puškice i ostale igračke i da se više neće igrat sa nama. Tada je zašutio i pristao surađivati. I vinče su konačno bile gotove. Otišli smo do Ive Bencinog da mu pokažemo vinče i da nas nauči bacat kamenje. I rekao je da su dobre te nam pokazao kako se baca kamenje. Moralo se vinčat prema naprijed i jakim zamahom baciti kamen. Ive je bio star,ali još i tad je dobro bacao kamen iz vinče. Nas je to fasciniralo. I mi smo brzo naučili kako se najbolje gađa. Joj,kako smo bili ponosni na naše vinče.Nismo više ni razmišljali što će biti kad deda vidi jezike svojih „svetošnjih cipela“ na vinči. I remenčiće od sata. Gađali smo i gađali prema polju. I pravili se važni. A onda je došlo vrijeme da idemo kući. I išli smo. I sve je dobro bilo dok deda u nedjelju ni moral k maši pojt.Tad smo se nešto ja i braća uzvrpoljili. Deda se spremal i brijal,a onda je došal do police za cipele u podrumu. Gledamo mi kroz prozor izvana i molimo Boga da deda uzme crne cipele. Ali ne,to je bilo teže jer otkad je dobio te „svetošnje cipele“,samo je njih nosio u Crkvu. I samo u Crkvu. Nikuda više. Zato ih je i nazval „svetošnje“. I traži deda cipele,ali cipelama ni traga. Na kraju deda izjuri iz podruma i pita nas gdje cu cipele,jel ih netko kamo premještao. Mi smo rekli da nije nitko. I gledali u dedu. A Joso je gledal u pod. Znao je deda odmah da nešto tu ne štima i pitao Josu gdje su cipele? Ja neprimjetno stanem Josi na nogu dajući mu znak da šuti. I šutio je,ali je bio još više sumnjiv. Deda upita Darija i mene,ali mi smo rekli da ne znamo. Sad je deda znao da stvarno nešto tu ne štima. I kaže: „Slušajte vi mene dobro! Ako ne kažete kamo su cipele,sve ću vam reć ćaći kad dojde iz lova i bit će batin ko kiše! Ti,kolovojko,reci,kamo su cipele?“. Ja sam šutila,a onda prasnula u smijeh,a za mnom i Dario i Joso. I smijali smo se ko ludi,a deda je već bio na kraju sa strpljenjem. Počeo je deda vikat po cijelom dvoru i Dario na kraju reče da su cipele pale iza police i pobježe iz dvorišta,a za njim ja i Joso. Deda donese u rukama cipele i vičući zovne mamu i pokaza cipele. Mama nije imala pojma o čemu se radi. Deda je sad bio
ljut. Jako ljut. A i mi smo s njim trebali k maši,ali smo se bojali što će sad biti. Deda kaže da ćemo mu kasnije objasnit kamo su jezici od cipela i da će bit batin ko kiše kad tata dojde kući. Išli smo s dedom k maši,ali pokislo jer zbilja smo zabrljali ovaj put. I bilo nam je žao dede i njegovih „svetošnjih cipela“. Dok smo se vraćali od maše pita deda mirno kamo su jezici od cipela. A nije znao još za svoj ručni sat i što će tek biti kad vidi da nema sata. Mi smo mu rekli da nas ne kaže tati ako mu kažemo kamo su jezici. Ali deda nije pristao na te neke „sporazume“. Kad smo došli kući Dario pokaže dedi dvije vinče i deda ostade bez daha. Zgrabi vinče i prepozna jezike sa cipela. A prepoznao je i remenčiće sa svog ručnog sata. Joj,bilo je napeto. Gledali smo se ja i braća,a deda kao da je ostao skamenjen otvorenih usta. I potrči deda u podrum i dograbi remen od hlača i potrči za nama,ali mi pobjegosmo okolo kuće. I deda odusta dok tata ne dođe kući. Kad je tata došao kući deda sve ljutito ispriča i pozove „Kolovojku“ i braću na red. Tata je isto bio ljut i samo reče: „Ukrnite si svako svoju šibu! I to ne neku malu. Što veća,to bolja!“. I odoše Joso i Dario plačući u voćnjak da od šljive uberu šibu. Jedino ja ostade na mjestu stajati pred tatom. Tata poviče: „A šta ti čekaš,“Kolovojko“? Po šibu! Odma! Šta sam rekal?!“. Ja sam ga samo preplašeno gledala,al sa mjesta se nisam htjela pomaknuti. Ja da sebi ukrnem šibu? A ne,nema šanse,pomislih. I kažem ja tati: „ Neću,aj ti!“. Tata je gubio strpljenje,ali ja nisam odustajala. Stajala sam i nisam htjela po šibu. A deda je stajal sa strane i vidim da mu sad baš i nije bilo svejedno jer je tata bio ljut. I došli Joso i Dario sa svojim šibama,a onda tata pošalje Josu da ukrne šibu za mene. Što veću i deblju! Joj,meni,pomislih. Ali i dalje sam šutila i stajala pred tatom. I evo Jose sa šibom. Sa najvećom i najružnijom šibom. Ja mu odbrusim šta sebi takvu šibu ni ukrnil,a on reče da je on samo držal stražu, a da smo ja i Dario rezali jezike od cipela i remenčiće od sata. Tata zagrmi: „Ćito!“. To je značilo „Tišina!“. I nasta tišina. Deda je počeo vrpoljit i gutat knedle,a i mi isto. Tata upita ko će prvi primat packe? Svi smo šutjeli. Budući da smo šutjeli,tata kaže da ćemo još nakon packi za kaznu klečat na pijesku u dvorištu s ispruženim rukama. A onda kaže da Kolovojka prva prima packe i kleči na pijesku jer je najstarija od troje braće i da je činila štetu veću nego braća jer oni su manji,a ja najstarija i da sam trebala spriječit da ne učine dedi štetu. Ali ne,ja sam im još i pomagala. Kažem ja,šta mogu kad se ne volim igrat sa bebabmi,već igrat rata i penjat se po drveću. Tata povika da se ne izvlačim i ne izgovaram nego da ispružim ruke za packe. Ja sam samo rekla dedi: „Dedi,brani me! Neću ti više nikad tako učinit! Dedi,brani me,molim te!“. I bilo je Stipanu žao što je rekao tati,ali tata je bio stvarno ljut i zamahnu šibom,ali deda skoči i skloni me za svoja leđa. Tata se ljutio na dedu šta me sad brani,a i sam se ljutio što smo mu učinili od sata i „svetošnjih cipela“. Dobro,aj pusti ovaj put,neće se više ponovit,a i ona mi najviše pomaže oko ovac i janjadi,kaže deda. Pusti,ovaj put ću im oprostit,al ubuduće više nema opraštanja. Sad pusti šibe jer sad je gotovo,cipelam se više ne more pomoć. I oprostio nam deda,a tatu je ubijedio da nas ne kazni. I ljutio se deda još dan-dva,a onda je sa mnom i braćom bacao kamenje iz vinče i pokazivao kako on još uvijek dobro baca kamenje. Bio je deda i strog,ali bi uvijek oprostio. Pa kad god nešto „zakacamo“ kod mame ili tate bježali smo Stipanu iza leđi,a on bi govorio: „Ovaj red im pusti,al ako se ponovi onda ih neću branit“. I tako smo mi više puta se sklanjali iza Stipanovi leđi i virili iz njega što će biti. I bila su nam Stipanova leđa zaklon od tatine ili mamine kazne,ali i leđa koja su nas nosila jer smo se često vješali Stipanu za ruke da nas nosi na leđi. I nosio je Stipan nas i igrao se ponekad sa nama košarke koju nije imao pojma igrat. Skakao je bezveze i otimao nam loptu i davao koševe jer je deda bio visok,a mi smo se ko obješenjaci vješali po Stipanu i smijali se kako on igra košarku. I učio nas zviždat na prste,i šibe rezat i delat fućkale od njih. Svašta je bilo. I bilo je u mnogočemu lijepše i bolje nego li što današnja djeca žive svoje djetinjstvo. To je danas tehnološka generacija i ne znaju nizašto drugo osim Pikaću,Pokemona,Playstationa,Iphonea i ostalih gluposti. Danas naš najmlađi brat Filip rado sluša kad mu ja i braća pričamo sve to,ali se i smije jer mu je smiješno kako smo se mi sve igrali i kakve smo nestašluke izvodili. Ali pričamo mu često i o dedi i o babi jer ih Filip ne pamti. Baba je umrla '93., a deda 2000.g. Baš kad je Filip imao godinu i par tjedana. Govorim mu o dedi da ga pamti po tome što ga je deda prije smrti učio hodati jer je Filip bio velika i teška beba i prohodao je malo kasnije od nas braće. Stipan je bio ponosan na Filipa i uporan da prohoda pa je sa mnom učio Filipa da hoda. Govorio je: „Lip mali,samo još da prohoda.“ Kao da je znao da još neće dugo živjeti. I prohodao je Filip. Ali dan nakon što je Stipan umro. I pričam mu stalno o dedi da ga pamti bar po našoj priči. I upija Filip sve to. I učim ga sve ono što je Stipan učio mene i braću. Ponekad mu sve to ispričam kad mu odem na grob. Znam da me Stipan čuje. Znam. I fali mi da ponekad zaigramo košarku iz zafrkancije. I fali mi da mi konja pohvali jer deda je jako volio blago. Fali mi da popijem čaj od zobi sa njim. Volili smo dotrčat kod dede na njegove čajeve koje je on sam brao i znao koji je za što dobar. A posebno smo volili taj čaj od zobi koji je tako ukusan,a sjećanje na Stipanov čaj od zobi smo oživjeli ove zime kad smo sjedili kod Snježane na kavi nakon što smo došli iz vana promrzli od zime. Dario je otišao po zobi u šajer,oprao ju i rekao da ćemo u sjećanje na dedu piti čaj koji nam je i deda rado kuval,a kojeg su volili svi piti. I tako sad i mi pijemo opet čaj od zobi i pričamo o Stipanu. Ja imam neke njegove sitnice koje rado čuvam. To je Stipanova osobna iskaznica koju nosim u svom novčaniku,neke fotografije,Stipanov ključ od kofana za zob i tako. Taj ključ posebno volim i nosim ga sa sobom bilo gdje da idem. Stipana nosim u srcu jer on tamo živi,a ključ uvijek u blizini srca. Navečer kad idem na spavanje,ključ ide uz jastuk. Možda je nekome malo čudno,ali meni nije. Baš nikuda ne idem bez tog ključa jer taj ključ od kofana za zob je neka druga priča. Meni vrlo draga i zato toliko volim taj ključ kojeg zovem Stipanov. Do nekog idućeg javljanja,probajte i Vi,dragi moji,čaj od zobi. Pozdrav svima. J
Nema komentara:
Objavi komentar