Danas predvecer me netko nazvao na moj telefončić. Ja javila sam se, ali nisam isprva prepoznala glas. A tako mi poznat glas. Onda mi se predstavio. O, kako milo mi bilo zbog toga. Ponekad ga sretnem u našem gradiću. On uvijek me razveseli. Tog zimskog jutra sreli smo ga ja i moja braća najmilija u gradu. On me tako izgrlio kada me vidio. Nevjerojatan je. On ima puno knjiga kod kuće. I puno knjiga je pročitao. I slaže pjesme čak. Složio je i jednu o komunistima i recitirao mi ju prošle zime dok smo zajedno putovali vlakom. Nije bila to neka ruska zima, ali je ipak bila zima. Tako voljela sam što putujemo zajedno. Sada me baš iznenadio. Pita kako sam. Pričao mi usput da je prolazio nedavno kroz Topusko. Tako sam bila iznenađena. Bilo mi drago zbog toga. Pričao mi je o cistercitima. Znam, rekla sam. Bila sam i ja nedavno tamo. I u Glini također. O, kako nisam mogla vjerovat da me taj čovjek nazvao. On jednom obećao mi je da ćemo, kada ja budem spremna, ići u Kuterevo po moju lijepu kuterevku. Tako ju želim imati. A on lijepo zna svirat kuterevku. To mi je baš milo. I ima lijepe narodne nošnje. Pravo ličke su to narodne nošnje, a ne one ko babuške. Svega lijepog ima taj čovjek. A najviše volim kad me zeza. Smiješno mi je to. Od srca, onako nekako. Baš mi je milo što me nazvao. Tako, dakle, malo fino eto....